Боже…

Боже ..колико патње

Мора да прође да

Сагори душа изнутра…

Нестајем полако

Ћутањем ме нема…

Боже,

Зашто срце до умирања памти…

Зашто у  тренуцима не престаје

Као на…струјном прекидачу…

Боже,

Оставио си очи без вида

Душу без дрхтаја

Невиност без стида…

Где сам ја то стала

Или сам можда залутала…

Питам се,

Колико су високе стене

С којих сам у сумрак пала…

Патим и од патње јаче

Тешим утучени крик…

Јер ако крикнем

Пробудићу покопане спаваче…

Тонем..нестајем

Све једно како

Све једно ..куда

Све једно докле…

Јер патња не извире из ината..

Боже…

Где налажиш те вулкане

Које избијају врелину моје душе!

Клонем..нестајем

Нисам свесна

Да празнина толико пече…

Да љубав

Јача

у нестајању…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s