Тог јутра…

Ма колико изгледало чудно
тог јутра,
и не само тог јутра,
време је изгледало будно,
умивено маштама изнутра,
угрејано осмехом споља,
радознало од ужурбаних збиља,
скривено у мноштву мирисних биља….

Тог јутра…
и око мене је све било будно.
летеле су успомене
сећања су прилазила узалудно
сузе су клизиле утучене,
забављале се плачем сете
сударала се љубав стеном,
тешила се душа усамљеном сенком.

Тог јутра…
све је било далеко  и у мени…
на одласку дрхтај и срећом додирнута рукe
узаврела туга и погледи загрљени.
Неколико рећи и звона нечујних порука…

Тог јутра…
све си опет био ти..
испуњени и заборављени сни.
Буђење прошлости утире путе
напрежу се маште о нечему што се збило

или није…


плутају осећаји, изговори ћуте…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s