Trag…

Šetam noću…sama…
Ulica me grli hladnom slutnjom,
Dok tugu nosim pod teretom mraka…

Vetar je u prozore
prosuo zimski dah,
Ostavljajući trag…

Gledam…
ne prepoznajem lik taj…

Pred zoru sam usnula san
zarumenjena vinom,
jato belih ptica nad šumskim proplankom…

Podigla sklopljene ruke visoko…
Ka nebu…


I dalje sanjam pticu u letu…

Izgubljena sam u vetru
koji mi snove nosi…
u zamagljene prostore…


Vetar će, možda…
Ukrasti  suze lastavicama
Koje su zaplakale na granama
našeg polomljenog sna…


U nama je tajna…

Ćutimo…
I ne slutimo,
Da su nam želje
U snovima ostale…

Nedorečene misli
Ostale su
U prostoru…

Neme…

A ipak mnogo govore…
Mnogo kažu…

Ostale su samo iskre u nekom oku…
Poneki uzdah u tihoj noći…
i



U nutrinama željni drhtaj…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s