Mogli smo,a nismo…

Nikada se neću zapitati… šta sam ja to na tebi zavolela i šta mi je to sve trebalo…?

Ali ipak to pitanje me proganja… Kao senka na mesečini…kao zujanje u ušima kad te zaboli glava…

Kad promislim malo bolje, to i nije toliko važno jer, nikada neću žaliti za vremenom koje smo “proveli” slušajući jedno drugo i smejući se, onako detinjasto, iskreno..zarazno..ulepšali jedno drugome dane…

Neću žaliti, niti ću pokušavati sastavljati deliće jednog lepog sna, koji se krunio pod našim slabostima…mog straha, tvog nepromišljenog inata…sumnji…nepoverenja.

Odronila se ljubav, kao kamen sa stene, neko ga je pomerio s mesta ili se spotakao o njega..razlog i nije bitan. Sad svako za sebe hoda, dok pod mogama krckaju kamenčići uspomena i podsećaju nas na to, šta smo imali…šta smo mogli imati, a nismo..

I jednog dana, kad se oni pretvore u prašinu, stopiće se s nama…Sa tla će nas podići vetar i udahnuće nas neko, ko će umeti da voli onako kako mi nismo…onako slobodno, bez straha da će ljubav nestati ako jedno drugo bar na tren izgube iz vida.

Nikada se neću pitati, šta sam ja na tebi volela…a volela sam…

Onaj, ko je to jednom osetio…zna da prošlo vreme u ljubavi ne postoji…

2 мишљења на „Mogli smo,a nismo…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s