Zacarani krug…

I ovaj dan vuče opet neki kraj…iako je u vrtlogu nekih sporednih priča i sudbina, iz kojih jedva uspevam da promolim nos, čitav dan iz misli mi ne izlazi svest o tome koliko je brzo prošla još jedna godina…kao i prethodna…opet nam stigla jesen i podarila nam svoju nepreglednu lepotu… Kao da sam juče u ovo vreme prošetala obalom i gledala u reku, pokušavajući da nađem taj sve manji i dalji ugao iz koga sve izgleda drugačije, smislenije..Osećam se često kao da mi je u mozak i u Dušu ugrađen kompjuterski program…neki parametri se tu menjaju sezonski, neki dnevno…i to je tako, uvek…ali nešto u tom programu možda treba da se apdejtuje…enough… Godinu dana kasnije, ista meta, isto odstojanje, isti osećaji praznine i gorčine na smenu…i onda sam otišla na put, smišljen i planiran namerno da napravim rez između ovog i onog, pre i posle… moji mali trikovi i do savršenstva razrađene tehnike premošćavanja nepremostivih daljina…samo jedna kap kiše, suza, reč – uvek nešto od toga zafali ili pretekne…danas mi je opet pretekla jedna suza iz oka, nekoliko sa neba i zafalile su mi reči…meni, koja sa rečima žonglira, pravi forhende i bekhende, asove i vinere…da, meni….pred takvim igračem…mrzim samu sebe što sam pobegla bez borbe…pobegla sam ponovo, kao bez Duše, da što brže izađe iz te priče, iz te priče u kojoj nema glasa, sa te slike sa koje je izbrisana kao u fotošopu… Brzim koracima vratila sam se u bezbednost ulice, buke, mase nepoznatih ljudi, svog mikrokosmosa i misli izdresiranih, kontrolisanih i obuzdanih, preciznih i predvidivih kao i ono što sam posle toga uradila, po zilioniti put, kako bih samoj sebi opravdala još jedan deja vu…gledam sebe, kako samoj sebi idem u susret sa drugog kraja ulice…izvirujem sa kraja drvoreda i vidim nju – sebe…znam da sa kraja ulice pogled unazad daje mnogo bolju sliku…na toj slici nosim ogromne naočare za sunce…skrivajući oči i misli…ne vidim, ali slutim da je iza crnih stakala siguran pogled koji ne luta…nije zamućen suzom i ne odaje nijednu emociju…pokazuje jasnu misao…mene ništa ne lomi, ma nema šanse…žurim, jer imam cilj, a ne zato što bežim…oprostila sebi, ne oprostila, izvinila se…idem tamo gde sam izabrala, putem koji sam izabrala, kao i pogled na sebe iz suprotnog ugla i sliku pomalo iskrivljenu i lažnu…da, lažnu…  Jedva da se ikad zapitam, šta dobro ima u istinim ako ja tu istinu ne mogu ni da izgovorim…i šta loše ima u laži, ako sam tom laži makar za mrvicu poštedela sebe…to je dobar ugao, da…podsetite me na to, ako vam sledećeg oktobra kažem, kako vreme brzo prolazi...

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s