Carobni prah…

Poklanjam ti svoje misli
U ovoj tihoj noći
Koja je tamnija nego inače
U ovoj tihoj noći jer su sada
I reči suvišne
Neka ovo ćutanje
Učini svoje
Neka govori svoja
Najlepša dela
Koja nikada
Ne budu učinjena..
Možda zbog ponosa
Koji svaku stvar
Deli na dva dela
Postavljajući ih na svoja mesta
Iako su nekada bila
Poput kamena čvrsta
Sada je svaka polovina
Krhka, slomljena
Zdrobljena u prašinu
S kojom će možda vetar da se poigra
Podižući je u nebesa
Visoko, daleko
Pa se u tom beskrajnom prostranstvu
Onako slučajno sretnu
Pogledaju..
Dotaknu..
Kao da nikada nista nije ni bilo …

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s